Draga braćo i sestre u Rotariju,
dragi prijatelji,

Predsednik Kalijan u svom pismu za ovaj mesec postavlja pitanje koje nekome na prvi pogled izgleda jednostavno – zašto smo u Rotariju?

Neki od nas su u Rotariju od reosnivanja, neki su se priključili kasnije. Jednostavno prepoznajemo sami sebe kao članove ove naše velike porodice. Naviknemo se na nedeljne susrete i druženje. Smatramo da je dovoljno to što ponekad učestvujemo u akcijama. Da li je to odgovor na postavljeno pitanje? Prisustvo u Rotariju i pravi rotarijanac su dva različita pojma. Bojim se da smo sve više samo prisutni i da sve manje učestvujemo u onome što Rotari od nas traži: da budemo drugačiji, da učinimo nešto više, da promenimo sva ona ponašanja koja nas izjednačavaju sa ljudima sklonim “malim, sebičnim htenjima”.

Skloni smo da se delimo, da zaboravljamo da samo zajedno možemo da dajemo, skloni smo da se “borimo za vlast”, nespretno neprepoznajaći da je jedina “vlast” u Rotariju-služenje. Zašto smo u Rotariju, je pitanje koje od svih nas traži da se duboko zamislimo i da potražimo istinu, u sopstvenom biću, da nađemo odgovor bez ulepšavanja. Ako prave motive pokušamo da „upakujemo“ u humanost i našu priču koja je baš to –samo priča, onda možemo da budemo sigurni da je Rotari na pozornici čije su daske nestabilne, da su oni koji nemaju hrabrosti da se suoče sa istinom, loši glumci koji čekaju da im šaptač zaklonjen pozornicom izgovori tekst po kome oni treba da žive.

Nama treba Rotari koji je do srži u istini i čiji članovi žive svojim životom u kome Rotari porodica zauzima značajno mesto, zajedno sa našom sopstvenom porodicom. Samo tako možemo da opravdamo privilegiju koju smo dobili time što nam je dato pravo da ponesemo Rotari značku. Ta privilegija traži od nas da uzvratimo, da dobro preispitamo sve što radimo i da dođemo do odgovora-da li negde grešimo, da li negde možemo da učinimo nešto više.

Sigurna sam da to možemo!

Srdačno,

Vesna Baltezarević
DG 2011/12